Sećanje, mojoj dragoj Aidi

Sećanje,

mojoj dragoj Aidi

Jutros je osvanuo tvoj osmeh, jedinstveni pogled tvojih očiju. Trebalo je puno vremena, za ovakvu odluku. Svih ovih godina si tu, ali previše boli.
Još pamtim prvi susret, ti sa predivnom kosom u sortsu, sa očaravajućim pogledom, student treće godine, a ja mlad profesor u Rogatici. Prepoznale smo se.

 
Imale smo samo ono vreme i mesta koja su ostala da ponovo probude stara sećanja. Godinama zajedno porodično i profesionalno, gde si upečatljivo ostavljala tragove tvoje retorike, mnogim generacijama Svi smo bili deca jedne epohe, gde smo sa empatijom, solidarnošću u takvom vremenu donosili iskrene odluke i gradili svoja slobodna uverenja. 

 
Otišla si prerano, da ne vidiš nestajanje Rogatice, naše "Crvene ruže". "Džindinog vrela". Ipak i dalje ostaje naš čarobni svet uhvaćen u klopci prošlosti i igri sećanja.
Pokušavam da sve otrgnem od zaborava, tvoj osmeh, dečije korake, odlazak u školu/sa Edom, Teom i Majom/, naše ushićenje, tvoje daire i pesmu/ u zbornici za Osmi mart/....

I došao je hod sudbine. Ne pita, ne govori, ali razara, odvlači u neki drugi svet, gde ga naš Meša Selimović sublimira, gde "živi ništa ne znaju"
"Poučite me mrtvi, kako se može umrijeti bez straha ili bar bez užasa"

Ti utkana u ove reči, hrabrošću i besmrtnošću.
NEK TI JE LAKA ZEMLJA BOSANSKA
Tvoja Marija